Na radionicu sam se prijavila teškom mukom, puna sumnje, skepse i straha. Proživljavala sam veliku emotivnu bol, toliku da je prelazila u fizičku. Više nisam znala gdje bi i što bi, a ono malo svjetla što sam imala, bila su moja djeca. Tražila sam čarobni štapić koji će odnesti svu moju muku i bol, jedva čekala da prođe dan, živjela od sna do sna.
Prvi dan na radionici mi je bio težak i stresan, dosta sam uložila snage da si dam priliku da si pomognem jer zaista nije bilo razloga da odustanem; i Ana i ostale sudionice su zračile dobrom energijom i bilo mi je ugodno pored njih. Ana opušta, ne traži, ne pritišće, ona daje.
S vremenom sam se opustila i uživala u onom što smo radili kao i u međusobnom razgovoru. Bila sam si čudna, osjetila sam da se nešto dešava u meni ali nisam znala što.
Nakon par dana, uspoređujući dizanje, ponašanje, spavanje sa tim istim prije radionice, shvatila sam o čemu se radi.
Sa i kod Ane, dobila sam svoj čarobni štapić. Znam da se ništa ne može tek tako izbrisati, znam da ću opet imati loših dana ali vjerujem ne onako teških i kad dođe do toga, znam kome ću otići izglancati svoj čarobni štapić.
